Mala Maja sastavi

                            Najgore je kad izgubis volju... Sve ostalo je manje vredno, sve ostalo su sitnice. Kad to izgubis zapitas se zasto zivis? Zasto si izabrao put u kome sve radis bezvoljno... Sta se desilo sa onim danima, mesecima, pa i godinama kada si sve radio sa nekim ciljem? Sta se desilo sa onim zarom kojim si osvajao sve? Gde je nestalo sve to? Gde si nestao ti sam? 

                           Tesko je kad neko kog volis ode, maltene bez pozdrava, a ti ga i dalje trazis i dalje ga cekas i nadas se. A ipak zelis da bude srecan i pustis ga... Toliko ga volis da ga pustis. Znas da nemas pravo da trazis da ostane, ko si ti da trazis tako nesto? Samo jedan prolazna stanica u njegovom zivotu koju ce nekad sigurno preboleti. Cak te se ni on jednoga dana nece secati, onda kada se pojavi ta posebna zena, ona zbog koje ce shvatiti zasto su sve druge odlazile od njega. Volece nju, ma voleces i ti, zena si, to je ono sto najbolje umes, cega najvise mozes da das, ljubavi. Samo treba pronaci pravu osobu za to. Najgore je sto je taj neko tu, pored tebe, i razgovarate satima, ali ipak znas da ne smes da ga dodirnes, postujes to, postujes zid koji ste sami izgradili izmedju vas, znajuci da je doslo vreme kada emocije treba staviti na zadnjem mestu. Ali zasto? Sta dobijate time? Emocija je osobina koja krasi svakog coveka, jaka, neizbezna, neizleciva bolest. Pa kad je vec neizleciva zasto je svi lecimo vremenom? Da li ono stvarno leci sve? Da li stvarno dodju trenutci kad zaboravis najvazniju osobu u zivotu? Mnogo cesto se zapitam vredi li?  Olaksavam li sebi stvarno tako sto glavom bez obzira pobegnem od problema? Ili samo postujem frazu da vreme leci sve? Cak ja.. Haa... Cak i ja koja nikada ni od cega i ni od koga nisam odustala, sad sam odlucila da se povucem? Ja? Da li u ovom prokletom gradu postoji neka osoba koja moze da me podseti ko sam ja? Da me vrati? Da, postoji, ta jedna jedina osoba koja moze da promeni sve, koja moze da me vrati, jedina osoba koja moze da me voli. Ali ta osoba je otisla, i ona, a zelala sam da zauvek ostane tu. Bio je stalno pored mene, ali ja to nisam videla, ja sam videla nesto jace, videla sam njega pored mene ZAUVEK. Ali necu da krijem, ni od mog zauvek nije ostalo bog zna sta... I razmisljam kako da resim problem, sta da radim, za sta se vredi boriti, a za sta ne... I na sve to ja kao da nemam odgovor, ne pronalazim resenje, ne pronalazim put. Upala sam u ponor pun ocaja i proslosti iz kog se, i sama pitam kako cu izaci. Previse je dubok taj ponor, ne vidim cak ni ono sunce, ni onu so, koji su ranije pekli u duetu. 

                             Ja sam se pojavila kad je tebe trebalo smiriti, a sad cekam, i razmiljam ko ce sad doci mene da smiri. Ti ili neko drugi?