Mala Maja sastavi

                         Sedim pored prozora, sa visine sedmog sprata moje stambene zgrade imam predivan pogled na mokre ulice Vizantijskog bulevara. Ovih dana kao da sijaju nekim posebnim sjajem, sjajem proslosti. Prvi sneg je prekrio zelene travnjake, prekrio krovove susednih zgrada, nekima vratio osmeh na lice.

                         Ne znam za vas ali jedino lepo sto je meni doneo ovaj prvi, novembarski sneg, jesu uspomene. Gomila njih mi se, posebno ovih dana, vraca. Setim se kako je bilo prosle godine kad je pao prvi sneg, sa kim sam delila tu radost, gde sam bila, ko me je cinio jacom. Pa onda uporedim sa ovim gde sam sada, nije lako pomiriti se sa tolikim kontrastom, sa tolikom promenom.  Novo drustvo, nova ljubav, pa I grad se dosta izmenio. Gledam ovaj sjaj vlaznih ulica, I kao da u svakom odsjaju svetla automobila o put pronalazim jedan dogadjaj od ranije, vredan pomena, vredan prisecanja. Ukrasene ulice centra Nisa, praznican duh pocinje da se oseca, samo ja nostalgicna. Zasto nam je toliko tesko otarasiti se proslosti, secanja? Zasto jednostavno ne mozemo sve da zaboravimo? Prosli novembar doneo je mnogo toga, a ovaj mi, sve sam vise ubedjena, sve to oduzima.  Kad se setim lika onog majusnog deteta, u parku, ispred moje zgrade kako je pre trcao odazivajuci se na prvi poziv pahulja, a sad’ , dok ga ja uporno trazim pogledom, on kao da je resio da ove godine propusti svoj ritual pravljenja sneska belica, kao da je zaboravio da mi uputi onaj najlepsi deciji osmeh I vrati me u detinjstvo, eto, cak ni toga nema… Secanja, nista novo, sto mi novembar vec nije doneo. Ali usamljenost? Zar je to ono sto treba da me inspirise da zavolim zimu? Ili je samo priprema? Kako to da dok setam ulicama, istog onog bulevara osecam prazninu? Kao da mi neko fali… Ponekad nam fali samo ta, jedna osoba, a deluje nam kao da je ceo svet pust, barem tako kazu… Sta znam meni fali vise njih. Fale mi Ksenijini osmesi, blentave face, ono njeno izbegavanje problema smehom, Natalijina radoznalost, kad me pogleda onim njenim krupnim okicama, kad me zagrli jako, I ono kad je joj se nosic smrzne pa pocrveni…  Ono nase druzenje, u krugovima iza zgrade, sa ostalima, to smejanje, te sitnice koje su nas cinile srecnima. Pa period posle ekskurzije, oni trenuci kad se okupimo svi u tom istom krugu, Ksenija se spusti iz Durlana, Natalija dodje sa Trosarine, a Mimi u sred kruga zapali vatru, eto, cisto, da nam ne bude hladno… Ah, nije lako prisecati se svega toga, fali mi sve to, posebno dok razmisljam I pisem o tome. Ali nekako volim da se prisetim trenutaka kad’ sam bila srecna, lepo je pamtiti sve to, ali me u isti mah rastuzi cinjenica da vise nije isto, da ne fali nesto,  da fali mnogo sto-sta, mnogo njih, da fale veceri provedene sa najboljim drugaricama, igranje pes-a sa Ksenijom, I cekanje busa I po sat vremena, gledanje romantcnih komedija sa Natalijom I nase glupiranje, opustanje, kad’ smo same…

                    Ovog puta pricu zavrsavam Balasevicevim citatom: ‘’Sve ce proci. I srescemo se jednom. Znam okrenuces glavu I zabolece te u grudima. Sakrices suze I produziti dalje. I niko nece znat, ali znacu ja I znaces ti. ‘’

                            Najgore je kad izgubis volju... Sve ostalo je manje vredno, sve ostalo su sitnice. Kad to izgubis zapitas se zasto zivis? Zasto si izabrao put u kome sve radis bezvoljno... Sta se desilo sa onim danima, mesecima, pa i godinama kada si sve radio sa nekim ciljem? Sta se desilo sa onim zarom kojim si osvajao sve? Gde je nestalo sve to? Gde si nestao ti sam? 

                           Tesko je kad neko kog volis ode, maltene bez pozdrava, a ti ga i dalje trazis i dalje ga cekas i nadas se. A ipak zelis da bude srecan i pustis ga... Toliko ga volis da ga pustis. Znas da nemas pravo da trazis da ostane, ko si ti da trazis tako nesto? Samo jedan prolazna stanica u njegovom zivotu koju ce nekad sigurno preboleti. Cak te se ni on jednoga dana nece secati, onda kada se pojavi ta posebna zena, ona zbog koje ce shvatiti zasto su sve druge odlazile od njega. Volece nju, ma voleces i ti, zena si, to je ono sto najbolje umes, cega najvise mozes da das, ljubavi. Samo treba pronaci pravu osobu za to. Najgore je sto je taj neko tu, pored tebe, i razgovarate satima, ali ipak znas da ne smes da ga dodirnes, postujes to, postujes zid koji ste sami izgradili izmedju vas, znajuci da je doslo vreme kada emocije treba staviti na zadnjem mestu. Ali zasto? Sta dobijate time? Emocija je osobina koja krasi svakog coveka, jaka, neizbezna, neizleciva bolest. Pa kad je vec neizleciva zasto je svi lecimo vremenom? Da li ono stvarno leci sve? Da li stvarno dodju trenutci kad zaboravis najvazniju osobu u zivotu? Mnogo cesto se zapitam vredi li?  Olaksavam li sebi stvarno tako sto glavom bez obzira pobegnem od problema? Ili samo postujem frazu da vreme leci sve? Cak ja.. Haa... Cak i ja koja nikada ni od cega i ni od koga nisam odustala, sad sam odlucila da se povucem? Ja? Da li u ovom prokletom gradu postoji neka osoba koja moze da me podseti ko sam ja? Da me vrati? Da, postoji, ta jedna jedina osoba koja moze da promeni sve, koja moze da me vrati, jedina osoba koja moze da me voli. Ali ta osoba je otisla, i ona, a zelala sam da zauvek ostane tu. Bio je stalno pored mene, ali ja to nisam videla, ja sam videla nesto jace, videla sam njega pored mene ZAUVEK. Ali necu da krijem, ni od mog zauvek nije ostalo bog zna sta... I razmisljam kako da resim problem, sta da radim, za sta se vredi boriti, a za sta ne... I na sve to ja kao da nemam odgovor, ne pronalazim resenje, ne pronalazim put. Upala sam u ponor pun ocaja i proslosti iz kog se, i sama pitam kako cu izaci. Previse je dubok taj ponor, ne vidim cak ni ono sunce, ni onu so, koji su ranije pekli u duetu. 

                             Ja sam se pojavila kad je tebe trebalo smiriti, a sad cekam, i razmiljam ko ce sad doci mene da smiri. Ti ili neko drugi?  

           Slomio si je, tako lako, bez trunke srama, ni na trenutak ne obaziruci se na nju i njena osecanja. Trudila se svom svojom snagom da te vrati, mislila je da se za tebe vredi boriti.
           Ponovo je pogresila, kao kad je prvi put poverovala u tvoje lazi. Iako nije pokazivala, verovala ti je, beskrajno i svaku rec. A tebi je sve jedno. Za tebe ona je samo jos jedna u nizu. Ne, ti ne planiras da se promenis. Kao i nju povredices i svaku sledecu. Ti kao da ne razumes da te ona nikada ne bi povredila kao prethodna, i da je sva ta ljubomora samo zbog njene brige, da te ne izgubi. Volece ona ponovo. A ti kada budes shvatio sta je pokusavala da ti kaze trazices da joj se vratis, samo sto ce je tada neki drugi imati, nece vise biti tvoja mala princeza koju si podizao i vrtio u krug, koja te je svojim krupnim i tuznim ocima gledala svakoga dana, drugi ce tada imati ono sto si TI mogao. I slusace dok mu govori ono sto je pokusavala reci tebi. Tada ces je se setiti, nje, vas, zajednickih trenutaka, i tek onda pustices onu retku , musku, iskrenu suzu, pokajaces se, trazices je ponovo, zeleces da ti se vrati nazad. A Tada ces proci ono kroz sta ona prolazi sada. I onda razmisli, seti se da si ti sve pokvario, na sebi svojstven nacin, seti se da je ona htela da te voli ali joj ti to nisi dozvolio. Tada druze, ti pusti nju da bude srecna sa drugim, kao sto je onda tebe pustila, kao sto je uradila sve da ti budes srecan. I nemoj pokusavati da joj se vratis, ako je volis pusti je da bude srecna. Jer pored tebe to nije mogla, a trudila se. Ne kazem ja da se ni jednom nije iskreno nasmejala dok je bila sa tobom, da joj nije bilo lepo. Samo se uvek cinilo da nesto ne valja, ona je htela to da popravi, nesvesno kvareci ono sto ste vec imali. I boli suza proslosti koja je kad-kad poseti, pomazi joj lice, i  tiho prodje njenim licem, kao sto si ti prosao kroz njene zivot, tiho i neprimetno, a ipak ostavio dubok trag. Ne moze se gledati u buducnost ocima punim proslosti, i ona je to znala, ali joj je nekako uvek bila draza ta proslost, nego ono sto bi se moglo dogoditi. Precesto je sebi govorila da ti se nece vise vracati, sledeci put kad raskinete to ce biti kraj... Izgleda da je to samo govorila, kao neka klinka bez stava, poosa, bez razmisljala. Zbog tebe je brisala granice, pomerala ih, postajalatolerantnija, za sve to vreme, tokom tih promena, na sebi je nosila teret, ne svesno. Ali on kao da je postajao sve veci kad si je ti ostavljao, lomio. Ovog puta si je slomio u komade, vise nista nije ostalo. Ne moze vise, umorila se, umorila se od toga da bude umorna, da trci, juri i radi sve za nekog ko je nikad nece voleti, kao sto ona voli njega. I tog dana definitivno bio je kraj. Otisla je na njihovo mesto, i po poslednji put mu poklonila svoje misli, obecala je sebi dosta je bilo, nece mu se vise vracati. Jer je shvatila da je ispala glupa svaki pt kad je to ucinila. Ne kaje se, samo shvata. Ako bude uspela da izdrzi i ne pozeli te natrag, onda ce znati koliko je jaka, znace da ce sve u zivotu moci da prevazidje. Ali ako ne uspe, ako ti se opet vrati, tada ce ti dokazati koliko joj je stalo.

            Oboje su krili, vise on nego ona, ali su se u svakom slucaju voleli vise od svih drugih, samo  izgleda, u pogresno vreme. 

                 Понекад се и сама запитам, зашто не жеим да прихватим да је крај? Због чега и даље свако вече пред спавање све мисли поклоним њему? А оне сузе као да су ту да ми расхладе мисли, а опет несвесне да ствар праве још тежом.

                И чезнем за даном када ћу бити сасвим своја, када се нећу више осврћати на прошлост, чезнем за тим проклетим даном када сваки мој уздах и мисао неће припадати њему. Али сада, како је, тако је, морам да се борим, не смем да одустанем, јер по први пут волим. Онако истински волим, дечиом, највећом љубављу. Можда је и моја грешка што сам се тако брзо везала, али нема назад, ту сам где сам. Чини ми се као да сам у неком не познатом свету, још не откривеном. Али већ ми се не свиђа, превише ме боли, превише ми мука задаје овај чудан свет. И још не знам како да се изборим са њим, и даље маштам и лутам, често скретући с пута, па враћати се натраг. И тако све у круг. Сваки дан, представља нови круг, овај, иѕгледа устајали, обичај. И плачем, не желим да порекнем, не стидим се тога, јер ја плачем из срца! А он? Он тога није свестан, њему свако јутро почиње осмехом, а вече се авршава причама за лаку ноћ, неке друге која ће га волети више од мене, или му то бар ја истински желим. Кад само помислим колико сам га пута заборављала и памтила, остављала и враћала му се, али као да сам га за један пут више волела све јаче. И џаба све, ево ме опет, на поцетку истог оног круга од малопре. Опет писем, опет плачем, дрхтим, у мени су се ускомешали страх, бол и разочарење. Као да се двоуме које ће пре да ме обузме, а ја још увек изгубљена у овом суровом и великом свету, и даље лутам, трагам, присећам се, и на крају опет плачем. Боле те успомене које смо несвесно стварали, али Бог као да их је намерно направио толико великим и тешким, да боле и после толико времена. А она со која се увек јавља? Е она пече, јако, прави ожиљке, креира прошлост, враћа сва сећања. А њега није брига. Свесна сам ја тога, али бежим од истине, бежим од њега од свих, не желим да прихватим истину, окрећем главу пред ѕлим комантарима, а смјем се само онда кад га неко спомене. Али ни та радост и смех не трају дуго, убрзо све ме врати не почетак, па опет сузе, опет разочарење, опет она иста со од раније. Па често ми се по глави врти само једна мисао, она која каже „Сећања ми те врате, ти ме љубиш и даље“. Али тебе нема ту, нема те да ме загрлиш, оним својим сироким рамнеима, онда кад је једино сто ми на овом свету треба управо тај један јак стисак, једно прислањање уз груди, али не било чије, већ само твоје! Не кажу људи џаба, када први пут осетиш лептириће у стомаку, реци збогом памети. А највише од свега боли ме то што нисам успела да се опростим од тебе, онако како сам хтела. Можда да сам тако урадила сад не бих оволико плакала и кинјила себе својим одлукама. А овако? Овако не желим да дозволим крај и борићу се обећавам свим срцем, свом снагом, макар ми то било последње. Јер љубав то тражи од мене!

                           Кад те остави неко ко ти превише значи један део тебе умре, а овај други остаје. Знате ли зашто? Да би болело и даље, да никад не би престало, да би стварало кривицу, и правило рупе кад год се укаже прилика. А ја као да не постојим, као да се ништа не питам, бећ пуштам да емоције преволадају. Али ваљда је и то нека љубав, зар не?

 

 

Само за моју Андријаницу, држи се, проћи ће!  <333333333333

           I dodju trnutci kad ga se moras odreci, ne zato sto zelis, vec zato sto znas da jednom mora da bude kraj. A onda kad dodje ti se opet izjedas, mucis sebe prozimanjima, razmisljanjima, shvatis koliko je malo nedostajalo da budete potpuno srecni.

          Onda dodje noc, a ti ne mozes da zaspis, u glavi milion pitanja,a ni jedan odgovor, samo cinjenica da njega nece biti kada se ujutru probudis. A najtezi je onaj osecaj kad hoces da zaplaces, a ne mozes, uzaludan je sav trud, nesto toj suzi nedaje da podje. Ali iznutra, ti places, ne prestajes, satima, danima, mesecima. A svaka ta suza vraca te na pocetak, podseti te na one trenutke kada ste bili srecni, zajedno. Isti ti trnutci dok ih se prisecas u tebi izazivaju bujicu ne razjasnjenih osecanja. Cudna smo bica mi devojke. Teske smo kao crna zemlja, ali kad zavolimo nema niceg jaceg. I oduvek sam trazila odgovor na pitanje da  li svaka velika ljubav boli ili 'pak samo ocvrscuje nasu licnost. Pa sutradan prodjes pored nje kao da se nije ni desila. Ne znam.Znam samo da su iskustva losa. Ta ljubav, ona je slatka dok je nesto ne pokvari, onda se secer pretvara u so, so u suze, a suze u bol. I ne smeju svi da probaju ljubav, jer se plase, plase se izazova ili mozda ne vole so. Znaci li to da sam ja jaka? Znaci li to da sam toliko jaka da cu posle svakog ustati i ponovo zavoleti? Da li to znaci da sam jaka ili mozda glupa? Svojeglava ili povodljiva? Ne znam. Eto, opet mnogo pitanja, a nema odgovora. I kako sad ja da znam sta osecam kad ne znam da odgovorim? Kako da saberem dva i dva ako dodje treci, mogu li? Ja znam da su najjace one devojke koje se ujutru nasmeju iako su celu noc plakale. Ali da li cu ja moci da ustanem sutra i nasmejem se svome deki koji me toliko nestrpljivo ceka, nesvestan svega sto mi se sada desava? Hocu li moci da ga pogledam u ooci a da ne zaplacem? Da li cu moci da mu pruzim dobru partiju karata posle neprospavane noci? To cu videti sutra. Kada se sunce vine u nebo, mozda ce ono imati odgovore na mnogobrojna pitanja, ali sta ako i ono zanemi? Koga onda da pitam? Izgleda da cu u tom slucaju morati da nastavim sa daljim lutanjima, traganjima, izgleda da cu morati da nadjem novu inspiraciju, neku novu licnost, nekog kome cu znaciti.

                      Ali i dalje svaka moja misao, uzdah, suza i strah pripadace njemu. Mozda zato sto ne zeli da pripada drugome ili zato sto se vezala i odbija da se odvoji od necega na sta je navikla. Ali morace, negde, nekako, onda kada ja budem spremna da ga pustim. A do tad trazicu odgovore na moja pitanja, padacu i ustajacu iznova. Trazi cu ga, znam, u svakom sledem, u dubini duse znajuci da ce svi liciti na njega ali ni jedan nece biti on!!

 

http://www.youtube.com/watch?v=rZY0QoRgUhs

http://www.youtube.com/watch?v=DO8dNI1b__M 

Maло је оних који ти дају повод да их се сећаш чак и онда када одлуче да оду из твог живота. Ретки су они које ћу ја памтити. А тебе? Тебе и да хоћу не могу да заборабим. Одбијам да те преболим, убек се изнова враћам сећањима, нашим данима, вечерима, које смо проводили заједно. Сетим се наше бајке, нашег почетка,оне екскурзије.
               Када будеш сазнао колико сам само ноћи провела тако што легнем у кревет и размишљам о теби, срцу нешто неда мира, нешто га стисне онако јако, па се двоуми да ли да буде срећно што се десило или тужно што се завршило... Измами ми онај скупоцен осмех на лице, па се онда понадам да бајка може да се настави, а онда неки глас у мени каже да нећеш доћи. Погледам у нашу слику од оне зимске вечери. Гледајући је мало дуже много тога читам из ње, уближим наша лица, погледам твоје па своје очи,а та искра у њима и онај мој искрен осмех сете ме колико сам те волела,колико сам мисли поклонила теби, колико ти се надала, подсети ме на онај летњи распут када сам схватила шта осећам, па кад премотам филм вратим се у оно "наше" вече, нашу екскурзију, ону дискотеку. Сећаш ли се тог датума, те екскурзије,те песме? Сећаш ли се нашег првог пољубца, тог осећаја? Радили смо оно што је песма говорила, у мислима једна жеља, једна слика.Те вечери погледао си ме у очи,онда пустио моју руку и нежно прстом прешао преко мојих усана,склопио очи и пољубио ме. Тај осећај кад си ме пољубио те вечери... Само сам желела да никада не прође. Чинио си ме срећном сваким својим погледом,а не можеш ни да замислиш колико је твој смех дуго остајао у мојим мислима. Свака песма подсећала ме је на нас, говорила сам често да те волим, али не знам да ли си то осећао,ја дефинитивно јесам.  И сваки пут кад смо се додирнули имала сам тај осећај и сваки пут кад би се пољубили могу да се закунем да сам могла да полетим. Ја волим да читам бајке,а ово је бајка где никада не знаш шта те чека на следећој страници, само знаш да што је више читаш у теби се јавља жеља за даљим читањем и откривањем прелепог, посебног односа између ликова. Осећала сам и идаље осећам дрхтај кад ми приђеш,у коленима клецај...Највише ме је привлачио онај твој лудачки сјај у дубоким, плавим очима! Неки би рекли како ниси ништа посебно. Сасвим обичан. Просечан. Има много бољих, лепших. Рекли би превише тога, али није ме брига. Ти си имао све што ми треба. Знао си како да ме насмејеш, како да ме усрећиш, знао си бити подршка и потпора. Увек си био ту. Кад се љутши, кад се смејеш, кад ме загрлиш. Кад си ме гледао у очи, кад си ме држао за руку. И кад се све сабере, једноставно је то. Дефиниција среће стала је у једно име. А био си ми драг јер си увек знао шта ми је потребно, искрен осмех, додир, загрљај, крај тебе све је било боље. Кад ти чујем глас срце јаче почне да лупа, тело и глас ми задрхте, а свака кап крви заигра у телу.  Оног лета толико сам те јако желела, а онда кад сам те добила нисам могла да те се заситим, стално сам хтела још, желела више, боље, нисам била свесна колико нам је и без тога лепо. Сбаким почетком нове недеље осећала сам страх, плашила сам се, јер сам желела да заувек останеш ту.Али сами смо одредили крај, није могло даље, није издржало више, мало љубомора, а мало и тај страх донели су ту одлуку уместо мене. Искрено се надам да сам ти дала повод да ме памтиш. Јер ти јесењи и зимски месеци носили су своју причи и поруку, одређивали даљи ток, исписивали странице дневника. Ево опет затичем себе како седим за столом поред лап-топа и слушам музику која ме подсећа на њега, нашу везу и онај последњи плес у новогодишњој ноћи, као и свега онога што се дешавало.
                   Кад прочиташ ово схватићеш колико си ми значио, колико сам те желела и патила због тебе и твојих речи. "Мислићу на тебе и кад те сви забораве, зваћу твоје име и кад без гласа останем..." Али ја сам само још увек дете које има велику љубав која треба неком да се поклони, ток октобра ја сам је поклонила теби.

 Uvek kad se setim leta te 2012 godine setim se tebe, od dana kad sam te upoznala pa sve do sad. Prisecam se svakog naseg dana,  setim se svih onih glupiranja, carkii, zadirkivanja, svih ludih dana koje smo ostavljale iza sebe, svih uteha, svakog smeha do suza, svake sale, svakog spota. 
                           Gledam slike i vracam secanja na pocetak kad' te nisam ni znala, kad sam mislila da nikada ne bih mogla da se druzim sa osobom poput tebe. A da ne pominjem one veceri kad te je moja simpatija dovodila do skolskog, da ne opisujem taj osecaj ljubomore. Ali ipak sam uspela da te zgotivim, nije mi mnogo trebalo. Mrzela sam to sto si toliko vislja od mene pa mi se ponekad cinilo kao da me namerno gledas sa visine. A volela te jer si uvek bila nasmejana, iskrena, nisi umela da sakrijes lazi i uvek bi uspela da me nasmejes. A onda kad smo se vec bolje upoznale i pocele da se druzimo, e onda nije bilo nazad. Zavolela sam te, vezelaa se i uzivala sa tobom, pamtila sve nase lude ljubavne zgode i nezgode, one ne ponovljive trenutke. Sve nas je nekako spajalo pa i njih dvojca, nasi najbolji drugovi. Tebi se svidjao moj, a meni tvoj, hihi nesto je htelo da se mi sretnemo, zdruzimo ^_^ 
                          I tako...ima dana kad sednem i prisecam se sta se desavalo. Pa se setim tako kako smo se kao mala deca radovale raspustu, setim se tvog osmeha na licu kad kupimo zeton za ona kolca pa sednemo da se vozimo zajedno, onako mickast glasic kad mi kazes ''Majo, eno ga Sava''. A secas li se onog dana kad smo otisle u ekonomsku da se vidimo sa njima, a na kraju ostale same? Ceo taj dan smo bile zajedno vozile se po Nisu, upoznavale se bolje. Tad sam te i zavolela. Pamtis li onaj dan kad si dosla kod mene pre izlaska, jele smo nuttelu, onako neprestano, ne disuci. Pa kad nas pogodi pesma i zaigramooo, jos snimimo i sput, da li je nekom bilo lepse nego nama u tim trenutcima? A kad smo isle zajedno da radimo nokte? ^_^ Sve smo radile, mislile, govorile zajedno, sve isto. Mislila sam da cemo se odaljiti kad pocne skola, ali nismo, valjda je nase prijateljstvo dovoljno jako pa je izdrzalo i to. Setim te se mnogo puta i onih nasih ludorija pa se nasmejem onako ponsno, jedinstveno, specificno. Dugo cu pamtiti onu noc kad nas je tvoj voljeni razocarao dotuko, rasplakao, kad smo tesile jedna drugu. A onda kad mi je bilo potrebno da neko samo ucuti i zarli me, onako bez reci, opet si to bila ti. I svaki tezak i onaj manje tezak trenutak sa mnom si delila ti. Svaku stvar smo delile. A svaki vas zagrljaj, pogled ili poljubac delila si sa mnom. Kad smo vec kod poljubaca znam da nisi zaboravila kad smo jedna drugoj objasnjavale ko se kako ljubi, a oni momci na klupici iza ljuljaski se smejali, ali mi smo bile ozbiljne i udubile se u to. Haha 
                          I ne mogu da kazem da se secam bas svakog dana provedenog sa tobom, jer je vecina bila ista. Ali ima nekih koje sigurno necu zaboraviti. Ima jedna stvar koju obe najvise volimo, da jedemo! I tako smo svako vece pare za izlazk delile na dva dela: 1.za zeton 2. za hranu. I tako smo jedno vece iz Srbijanke dosle do moje zgrade gde zamalo da dobijemo i sok, da se nisam uplasila i naterala te da pobegnemo glavom bz obzira haha a steta, moge smo da dobijemo sok kad su vec hteli da nas caste. Obe tvrdimo da nismo ljubomornee, ali ne mozemo da poreknemo da smo mnogo puta dokazale suprotno. Kad se samo setim kad smo onog tvog decka spijunirale dok je razgovarao sa drugaricama, jednostavno nam nesto nije dalo mira da li znatizelja ili ljubomora, ne znam.
                       Mnogo je dana i sitnica za prisecanje, mnogo razlog imamo da upamtimo jedna drugu. A pamticemo, verujem i one nase svadje i prepirke i ako zelimo da ih zaboravimo jer bez njih mi jednostavno nismo mi.
7.6.2012. ♥

 Тог хладног децембра моју сенку прекривао је снег, очи се пуниле сузама од хладноће, једино су се усне топиле. Али не би то оне могле саме, знам, и њима би било хладно да није било тебе. Чудан неки датум, све различите цифре 3.12.2011. Почетак није обећавао, ти си био окренут хулиганству, несташлуцима, ни ја нисам била боља, али сам тражила неког ко ће ме искрено волети, ко ће моћи да ме усрећи.
                 Када смо почели нашу причу сви су мислили да ће се брзо завршити, нисмо ми једно за друго, говорили су. Али нама није било важно шта они кажу и мисле, гледали смо само себе, трудили се да једно другом улепшамо сваки тренутак. И ко би реко успели смо у томе.  Да ли памтиш онај пут кад сам ти пружила руку и рекла име, у чаиру, испод моста? Знам да га се сећаш... Дане смо проводили на истом том месту, а ја се не сећам само тога, кроз главу ми пролазе различите мисли, увек друге слике, размишљала сам дуго који од оних силних догађаја да издвојим као најдражи, сви су ми некако били драги, сви су изазивали осмех, радост, сви ти догађаји враћали су стара сећања. Али немам ни један доказ да сам била твоја. Сликали смо се, али сам слике обрисала. Знам само да ми и сад фалиш, као ваздух, као загрљај, као неко најбижи на свету. Сетим се тако нашег првог пољубца, сваког осмеха, погледа, загрљаја, ситних свађа и слатких помирења, а у позадини наше место. Па се сетим оног  дана заљубљених који смо цео провели заједно грејући једно друго, ваљајући се у снегу, љубећи се нежно, шапутајући тихо оне најслађе речи... А оно кад си ме, као да сам дете, носио кроз цео центар на леђима? Хихи нема слађе успомене. Кад год би ме неко дирао, зна се ко се истог трена стварао на том месту и бранио ме. Зна се ко је био спреман да заврши и у затвору збох мене. Никад нико, осим тебе једини мој. Из дана у дан су нас питали да ли смо још заједно, нису могли да верују колико смо дуго издржали. Познавали су и мене и њега али нису знали колико смо обоје уживали у тих осам и по месеци. Али су сви они приметили колико смо се волели. Нисам ти бранила ништа у свему бих те подржала, али имала је та једна једина ствар, која није ситница, преко које нисам могла да пређем. Почео си да радиш ствари за које си ми обећао да нећеш, никад. И тад смо се растали. Био си ми потреба, сваког јутра сам се будила са болом у грудима, отворим очи па се замислим, а онда сузе почну да стварају језерце. Дуго сам патила због тебе, много суза исплакала, наслушала се разних утеха, али ништа није могло да умањи ту празнину у срцу, нико и ништа није могло да попуни ту рупу. Изађем на прозор своје собе, надајући се да ћу барем твоју слику видети на небу, подигнем поглед, а тебе нема ту. Само сиви облаци и киша која ми је правила друштво. Месецима сам те заборављала, а ево опет се сећам и опет својој сестрици препричавам наше дане, сбаки пут другу причу, а она седи и пажљиво слуша, можда није фер од мене што је тим причама терам да проживи оно што сам ја кад сам остала без тебе, али само ми је потребан неко да му испричам све, а то једино могу њој. Кад је неко далеко од тебе најгора ствар је што не знаш да ли му недостајеш или те заборавља. Помисао на то ми ствара немир, поставља нова питања, па тако увече заплачем и не могу да се смирим, не помаже ничији загрљај, ничије речи, чак ни твоја слика. Иста она сестрица ми говори да сам ја јака особа, каже да су најаче оне девојке које ујутру могу да се насмеју иако су целу ноћ плакале. Па ме теши речима да не постоји изгубљена љубав, већ само она која није суђена, а наша ваљда није била суђена. Ја те још увек волим, то је чињеница. Али ни милион извињења ме неће вратити теби.
                  Ако се икада сретнемо, ти се само насмеши. Реци да смо били грешка, а ја сам знала да грешим. У једној секунди главом ће да пролете сећања. Једна младост, једна љубав, кад сам била само дете, а сад ти шаљем све своје мисли, надања и снове и желим да знаш да се и даље надам да ће нам се некде и некада путеви поново спојити.


За моју сестру која ме је научила да се смејем и кад бих заплакала!!
Од њене мале сестрице.... ♥

  Понекад дубоко у мени пробуди се туга прошлости. Милион погрешних љубави, одлука, много изгубљеног времена... Али то лето за мене није било изгубљено, тог лета и ова хладна краљица је заволела. Заволела је толико јако да није знала шта да ради са свом том љубављу,осим.... Да је поклони њему.
                  Он је успео да сруши зид, да пробуди веру у љубав, да промени начин живота, упали лампице, започне бајку... Тог 20.4.2012. утонула сам у купидонов свет, започела путовање кроз емоције, љубав, препустила се некоом новом,потупно непознатом осећају. У тим тренутцима нисам додиривала земљу, лебдела сам далеко изнад, у својим облацима. Говорила сам да ћу га заувек волети, слепо веровала његовим лажима, али ако кажем да смо имали нешто посебно, нешто што нас је спајало, нећу погрешити. Немоји мислити да ћу тек тако заборавити исти онај датум од малопре, веруј ми сећам се свега, свих тих дражи и сећаћу их се вероватно докле год постојим. Тако је, сећам се када си ме тог хладнох пролећног дана срео у парку љубави, био си са друштвом,али си ипак пажњу посветио мени. И није нека тајна да ми се ниси нешто претерано свиђао, мислила сам "Има и лепших, ја заслужујем боље" али некако ме је твој поглед и сјај у оку наговорио да променим мишљење.... Седели смо тога дана на клупици, прекопута бине. Међу нама владала је тензија и тишина као да смо слушали наше погледе и откуцаје срца и веровали нашој интуицији. Полако си ми се приближавао и опрезно, у једном тренутку, загрлио. Идаље смо се гледали, овог пута и прозборили коју, али као да нам је нешто или неко појео језик и све што смо хтели рећи усне су прећутале. А онда си ме у  изненада пољуио, тако нежно, тим дечачким уснама... Демони почеше да лутају по мом стомаку, као да су заборавили свој пут, заправо...Као да су заборавили зашто су ту. Месеце смо проводили заједно,а сваким даном све си ми се више свиђао,све сам те више волела, све више се везивала. Другарицама сам даноноћно причала о теби, често другове звала твојим именом, свака мисао током тих месеци била је упућена само теби. Не могу да заборавим ни оне наше слатке препирке,још луцкастије надимке, оно лежање на вештачкој трави у твом школском дворишту и дугорочно бројање звезда. А сада кад погледам у то исто небо, у оне исте звезде, као да у свакој од њих могу видети наш дан, као да свака од њих прича нашу причу, носи наша имена. Никад није било потребно да ти кажем да те волим, јер си знао да нисам она која ће ти то олако рећи, знао си и да нисам она која се поквари па те остави, знао си да нисам таква, али не знам колико си знао да ја нисам желела да дозволим крај , да сам се борила и онда кад нисам имала више за шта. Много пута стављала сам запету тамо где је можда требала да буде тачка, питаш се зашто? Вероватно зато што сам те искрено волела и што живот није играо увек по правилима, није испадало све како сам замишљала. Срце ме је водило на чудне странпутице, отежавало одлуке и мучило својим изборима.... А то вече 14.10. да ли се и ти њега сећаш као и ја? Чудиш се како се после толико времена сећам свега, па и тог болног тренутка? Вероватно зато сто те се и данас сетим, па се замислим, мисли одлутају   па се почнем сећати свега како је почело, како нам је било док је трајало, а онда дођем и до краја књиге. Ваљда си ми поново почео недостати. Ваљда сам чула неку нашу стару песму, ваљда су се те успомене вратиле уназад и обузеле ме. А толико времена сам те заборављала и памтила. Пуштала те и враћала ти се. Почињала из почетка, враћала се на старо. Учила да те заборавим и будила успомене. Толико пута прихватала да нам није било суђено,а опет, за један више пут пустила да ти се опет надам... Кажу да неочекиване ствари мењају живот, ти си променио мој. Исписао неколико страница у мојој животној књизи, обележио распуст, лето, годину. Сви смо ми имали једну ноћ када се сломиш и плачеш, јер знаш, да без обзира не све, ништа неће бити исто. Могу ти рећи, да, недостајеш, истина је то што ти причају, љубим њега,а сањам тебе, недостајеш за све што долази,недостајеш за све што прошло је, НЕДОСТАЈЕШ !! 
                         Сви ти догађаји и заједничке лудости, остаће заувек у мом сећању и сваки пут кад их се сетим, на лицу имаћу осмех, али онај осмех који се не може купити новцем. Схватила сам још и да је "заувек" ипак само реч...Можда те волим, још увек, али не и заувек.

     
          Ево опет пишем,овог пута неку другу причу. Нову бајку у којој су главни ликови једна смеђа принцеза и њен демон. Бајка починје 25.2.2011. године у влажном снегу. Наш сусрет није био случајан, знам, неко је то дуго планирао. И наш почетак, крај и све ово иѕзмеђу.
          Када су ме другарице тог 25.фебруара позвале да изађем са њима нисам веровала да ће и он бити тамо. Али био је, глупирао се са друштвом, када сам га угледала очи су ми засијале неким чудним сјајем. Ни сама нисам знала шта желим,али он јесте. Свесно ми је показивао да је једино што жели-моја маленкост. Кад смо се срели,сви зајдно, продуили смо до школског дворшта. Грудвали смо се, гурали, ваљали, уживали у том снежном дану. Када је дошсло време за растајање чврсто ме је загрлио и није ме пуштао. Држао ме је на његовим грудима, тврдоглаво одбијајући да ме пусти. На начин, који је само њему знан,убедио ме је да испуним његов услов да би ме пустио. Пољубили смо се. И од тад он је моје вече, јутро, мој дан, није било тренутка да не мислим о њему. Свака тема, песма, сваки пољубац у филму, све сам повезивала са тим мојим демоном. То вече снег је још више покривао улице и паркове, а ја сам са осмехом уронила у сан. Ујутру кад сам устала, деловало је као да се ништа није десило, стала сам на прозор и погледала наше место, није било никога, само ме је заслепела белина ново-нападалог снега, али ме је на час вратила на онај најлепши тренутак од јуче. И ето, прошао је месец, два, година, година и по и коначно тих 20 месеци, а ја се и даље сећам сваког детаља, заједничког тренутка, пољубца, погледа, поздрава, загрљаја, свега! Милион пута сам чула "Он те не заслужује, можеш боље." али када неког волиш онда није више ствар заслуге, бећ потребе, љубави, и особе коју желиш баш због тога каква је! Идаље се надам да овој нашој бајци није крај, да ће се рука помирења поново пружити. Када почнем да размишљам, заплачем и питам се да ли је тај шамар био неопходан?         Ко зна зашто је то добро, али се ја и даље питам коју поруку треба извући из тога. Понекад постоје ситуације кад не треба постављати питања бећ само ћутиш и памтиш. Не желим да кријем, повредио ме је тај његов поступак, згазио ме је њиме, али устала сам, уз велики труд, сузе и бол. Небу сам даровала душу за њега , јер једино он уме да врати сјај увелој трави и глас немом човеку. Дан-ноћ размишљам, да ли да му опростим или не? Ценим његов труд, али у мени се боре љубав и понос.
           Ако икада сазна колико сам мисли поклонила њему знаће и колико сам га волела. Ове ноћи се опраштам од њега и упућујем му још једном све своје мисли. Све оно лепо остаће у овај најлепши дневник успомена. Јер за љубав као и за бол, увек је потребно двоје!!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.