Slomio si je, tako lako, bez trunke srama, ni na trenutak ne obaziruci se
na nju i njena osecanja. Trudila se svom svojom snagom da te vrati, mislila je
da se za tebe vredi boriti.
Ponovo je pogresila, kao kad je prvi
put poverovala u tvoje lazi. Iako nije pokazivala, verovala ti je, beskrajno i
svaku rec. A tebi je sve jedno. Za tebe ona je samo jos jedna u nizu. Ne, ti ne
planiras da se promenis. Kao i nju povredices i svaku sledecu. Ti kao da ne
razumes da te ona nikada ne bi povredila kao prethodna, i da je sva ta
ljubomora samo zbog njene brige, da te ne izgubi. Volece ona ponovo. A ti kada
budes shvatio sta je pokusavala da ti kaze trazices da joj se vratis, samo sto ce
je tada neki drugi imati, nece vise biti tvoja mala princeza koju si podizao i
vrtio u krug, koja te je svojim krupnim i tuznim ocima gledala svakoga dana,
drugi ce tada imati ono sto si TI mogao. I slusace dok mu govori ono sto je
pokusavala reci tebi. Tada ces je se setiti, nje, vas, zajednickih trenutaka, i
tek onda pustices onu retku , musku, iskrenu suzu, pokajaces se, trazices je
ponovo, zeleces da ti se vrati nazad. A Tada ces proci ono kroz sta
ona prolazi sada. I onda razmisli, seti se da si ti sve pokvario, na sebi
svojstven nacin, seti se da je ona htela da te voli ali joj ti to nisi
dozvolio. Tada druze, ti pusti nju da bude srecna sa drugim, kao sto je onda
tebe pustila, kao sto je uradila sve da ti budes srecan. I nemoj pokusavati da
joj se vratis, ako je volis pusti je da bude srecna. Jer pored tebe to nije
mogla, a trudila se. Ne kazem ja da se ni jednom nije iskreno nasmejala dok je
bila sa tobom, da joj nije bilo lepo. Samo se uvek cinilo da nesto ne valja,
ona je htela to da popravi, nesvesno kvareci ono sto ste vec imali. I boli suza
proslosti koja je kad-kad poseti, pomazi joj lice, i tiho prodje njenim
licem, kao sto si ti prosao kroz njene zivot, tiho i neprimetno, a ipak ostavio
dubok trag. Ne moze se gledati u buducnost ocima punim proslosti, i ona je to
znala, ali joj je nekako uvek bila draza ta proslost, nego ono sto bi se moglo
dogoditi. Precesto je sebi govorila da ti se nece vise vracati, sledeci put kad
raskinete to ce biti kraj... Izgleda da je to samo govorila, kao neka klinka
bez stava, poosa, bez razmisljala. Zbog tebe je brisala granice, pomerala ih,
postajalatolerantnija, za sve to vreme, tokom tih promena, na sebi je nosila
teret, ne svesno. Ali on kao da je postajao sve veci kad si je ti ostavljao,
lomio. Ovog puta si je slomio u komade, vise nista nije ostalo. Ne moze vise,
umorila se, umorila se od toga da bude umorna, da trci, juri i radi sve za
nekog ko je nikad nece voleti, kao sto ona voli njega. I tog dana definitivno
bio je kraj. Otisla je na njihovo mesto, i po poslednji put mu poklonila svoje
misli, obecala je sebi dosta je bilo, nece mu se vise vracati. Jer je shvatila
da je ispala glupa svaki pt kad je to ucinila. Ne kaje se, samo shvata. Ako
bude uspela da izdrzi i ne pozeli te natrag, onda ce znati koliko je jaka,
znace da ce sve u zivotu moci da prevazidje. Ali ako ne uspe, ako ti se opet
vrati, tada ce ti dokazati koliko joj je stalo.
Oboje su krili, vise on nego ona, ali su se u svakom slucaju voleli vise
od svih drugih, samo izgleda, u pogresno
vreme.
Понекад се и сама запитам, зашто не жеим да прихватим да је крај? Због чега
и даље свако вече пред спавање све мисли поклоним њему? А оне сузе као да су ту
да ми расхладе мисли, а опет несвесне да ствар праве још тежом.
И чезнем за даном када ћу бити сасвим своја, када се нећу више осврћати
на прошлост, чезнем за тим проклетим даном када сваки мој уздах и мисао неће
припадати њему. Али сада, како је, тако је, морам да се борим, не смем да
одустанем, јер по први пут волим. Онако истински волим, дечиом, највећом
љубављу. Можда је и моја грешка што сам се тако брзо везала, али нема назад, ту
сам где сам. Чини ми се као да сам у неком не познатом свету, још не
откривеном. Али већ ми се не свиђа, превише ме боли, превише ми мука задаје
овај чудан свет. И још не знам како да се изборим са њим, и даље маштам и
лутам, често скретући с пута, па враћати се натраг. И тако све у круг. Сваки
дан, представља нови круг, овај, иѕгледа устајали, обичај. И плачем, не желим
да порекнем, не стидим се тога, јер ја плачем из срца! А он? Он тога није
свестан, њему свако јутро почиње осмехом, а вече се авршава причама за лаку
ноћ, неке друге која ће га волети више од мене, или му то бар ја истински
желим. Кад само помислим колико сам га пута заборављала и памтила, остављала и
враћала му се, али као да сам га за један пут више волела све јаче. И џаба све,
ево ме опет, на поцетку истог оног круга од малопре. Опет писем, опет плачем,
дрхтим, у мени су се ускомешали страх, бол и разочарење. Као да се двоуме које
ће пре да ме обузме, а ја још увек изгубљена у овом суровом и великом свету, и
даље лутам, трагам, присећам се, и на крају опет плачем. Боле те успомене које
смо несвесно стварали, али Бог као да их је намерно направио толико великим и
тешким, да боле и после толико времена. А она со која се увек јавља? Е она
пече, јако, прави ожиљке, креира прошлост, враћа сва сећања. А њега није брига.
Свесна сам ја тога, али бежим од истине, бежим од њега од свих, не желим да
прихватим истину, окрећем главу пред ѕлим комантарима, а смјем се само онда кад
га неко спомене. Али ни та радост и смех не трају дуго, убрзо све ме врати не
почетак, па опет сузе, опет разочарење, опет она иста со од раније. Па често ми
се по глави врти само једна мисао, она која каже „Сећања ми те врате, ти ме
љубиш и даље“. Али тебе нема ту, нема те да ме загрлиш, оним својим сироким
рамнеима, онда кад је једино сто ми на овом свету треба управо тај један јак
стисак, једно прислањање уз груди, али не било чије, већ само твоје! Не кажу
људи џаба, када први пут осетиш лептириће у стомаку, реци збогом памети. А
највише од свега боли ме то што нисам успела да се опростим од тебе, онако како
сам хтела. Можда да сам тако урадила сад не бих оволико плакала и кинјила себе
својим одлукама. А овако? Овако не желим да дозволим крај и борићу се обећавам
свим срцем, свом снагом, макар ми то било последње. Јер љубав то тражи од мене!
Кад те остави неко
ко ти превише значи један део тебе умре, а овај други остаје. Знате ли зашто?
Да би болело и даље, да никад не би престало, да би стварало кривицу, и правило
рупе кад год се укаже прилика. А ја као да не постојим, као да се ништа не
питам, бећ пуштам да емоције преволадају. Али ваљда је и то нека љубав, зар не?
Само за моју Андријаницу, држи се, проћи ће! <333333333333