''Летње лампице"
Autor scofield | 1 Mar, 2013
Понекад дубоко у мени пробуди се туга прошлости. Милион погрешних љубави, одлука, много изгубљеног времена... Али то лето за мене није било изгубљено, тог лета и ова хладна краљица је заволела. Заволела је толико јако да није знала шта да ради са свом том љубављу,осим.... Да је поклони њему.
Он је успео да сруши зид, да пробуди веру у љубав, да промени начин живота, упали лампице, започне бајку... Тог 20.4.2012. утонула сам у купидонов свет, започела путовање кроз емоције, љубав, препустила се некоом новом,потупно непознатом осећају. У тим тренутцима нисам додиривала земљу, лебдела сам далеко изнад, у својим облацима. Говорила сам да ћу га заувек волети, слепо веровала његовим лажима, али ако кажем да смо имали нешто посебно, нешто што нас је спајало, нећу погрешити. Немоји мислити да ћу тек тако заборавити исти онај датум од малопре, веруј ми сећам се свега, свих тих дражи и сећаћу их се вероватно докле год постојим. Тако је, сећам се када си ме тог хладнох пролећног дана срео у парку љубави, био си са друштвом,али си ипак пажњу посветио мени. И није нека тајна да ми се ниси нешто претерано свиђао, мислила сам "Има и лепших, ја заслужујем боље" али некако ме је твој поглед и сјај у оку наговорио да променим мишљење.... Седели смо тога дана на клупици, прекопута бине. Међу нама владала је тензија и тишина као да смо слушали наше погледе и откуцаје срца и веровали нашој интуицији. Полако си ми се приближавао и опрезно, у једном тренутку, загрлио. Идаље смо се гледали, овог пута и прозборили коју, али као да нам је нешто или неко појео језик и све што смо хтели рећи усне су прећутале. А онда си ме у изненада пољуио, тако нежно, тим дечачким уснама... Демони почеше да лутају по мом стомаку, као да су заборавили свој пут, заправо...Као да су заборавили зашто су ту. Месеце смо проводили заједно,а сваким даном све си ми се више свиђао,све сам те више волела, све више се везивала. Другарицама сам даноноћно причала о теби, често другове звала твојим именом, свака мисао током тих месеци била је упућена само теби. Не могу да заборавим ни оне наше слатке препирке,још луцкастије надимке, оно лежање на вештачкој трави у твом школском дворишту и дугорочно бројање звезда. А сада кад погледам у то исто небо, у оне исте звезде, као да у свакој од њих могу видети наш дан, као да свака од њих прича нашу причу, носи наша имена. Никад није било потребно да ти кажем да те волим, јер си знао да нисам она која ће ти то олако рећи, знао си и да нисам она која се поквари па те остави, знао си да нисам таква, али не знам колико си знао да ја нисам желела да дозволим крај , да сам се борила и онда кад нисам имала више за шта. Много пута стављала сам запету тамо где је можда требала да буде тачка, питаш се зашто? Вероватно зато што сам те искрено волела и што живот није играо увек по правилима, није испадало све како сам замишљала. Срце ме је водило на чудне странпутице, отежавало одлуке и мучило својим изборима.... А то вече 14.10. да ли се и ти њега сећаш као и ја? Чудиш се како се после толико времена сећам свега, па и тог болног тренутка? Вероватно зато сто те се и данас сетим, па се замислим, мисли одлутају па се почнем сећати свега како је почело, како нам је било док је трајало, а онда дођем и до краја књиге. Ваљда си ми поново почео недостати. Ваљда сам чула неку нашу стару песму, ваљда су се те успомене вратиле уназад и обузеле ме. А толико времена сам те заборављала и памтила. Пуштала те и враћала ти се. Почињала из почетка, враћала се на старо. Учила да те заборавим и будила успомене. Толико пута прихватала да нам није било суђено,а опет, за један више пут пустила да ти се опет надам... Кажу да неочекиване ствари мењају живот, ти си променио мој. Исписао неколико страница у мојој животној књизи, обележио распуст, лето, годину. Сви смо ми имали једну ноћ када се сломиш и плачеш, јер знаш, да без обзира не све, ништа неће бити исто. Могу ти рећи, да, недостајеш, истина је то што ти причају, љубим њега,а сањам тебе, недостајеш за све што долази,недостајеш за све што прошло је, НЕДОСТАЈЕШ !!
Сви ти догађаји и заједничке лудости, остаће заувек у мом сећању и сваки пут кад их се сетим, на лицу имаћу осмех, али онај осмех који се не може купити новцем. Схватила сам још и да је "заувек" ипак само реч...Можда те волим, још увек, али не и заувек.
Он је успео да сруши зид, да пробуди веру у љубав, да промени начин живота, упали лампице, започне бајку... Тог 20.4.2012. утонула сам у купидонов свет, започела путовање кроз емоције, љубав, препустила се некоом новом,потупно непознатом осећају. У тим тренутцима нисам додиривала земљу, лебдела сам далеко изнад, у својим облацима. Говорила сам да ћу га заувек волети, слепо веровала његовим лажима, али ако кажем да смо имали нешто посебно, нешто што нас је спајало, нећу погрешити. Немоји мислити да ћу тек тако заборавити исти онај датум од малопре, веруј ми сећам се свега, свих тих дражи и сећаћу их се вероватно докле год постојим. Тако је, сећам се када си ме тог хладнох пролећног дана срео у парку љубави, био си са друштвом,али си ипак пажњу посветио мени. И није нека тајна да ми се ниси нешто претерано свиђао, мислила сам "Има и лепших, ја заслужујем боље" али некако ме је твој поглед и сјај у оку наговорио да променим мишљење.... Седели смо тога дана на клупици, прекопута бине. Међу нама владала је тензија и тишина као да смо слушали наше погледе и откуцаје срца и веровали нашој интуицији. Полако си ми се приближавао и опрезно, у једном тренутку, загрлио. Идаље смо се гледали, овог пута и прозборили коју, али као да нам је нешто или неко појео језик и све што смо хтели рећи усне су прећутале. А онда си ме у изненада пољуио, тако нежно, тим дечачким уснама... Демони почеше да лутају по мом стомаку, као да су заборавили свој пут, заправо...Као да су заборавили зашто су ту. Месеце смо проводили заједно,а сваким даном све си ми се више свиђао,све сам те више волела, све више се везивала. Другарицама сам даноноћно причала о теби, често другове звала твојим именом, свака мисао током тих месеци била је упућена само теби. Не могу да заборавим ни оне наше слатке препирке,још луцкастије надимке, оно лежање на вештачкој трави у твом школском дворишту и дугорочно бројање звезда. А сада кад погледам у то исто небо, у оне исте звезде, као да у свакој од њих могу видети наш дан, као да свака од њих прича нашу причу, носи наша имена. Никад није било потребно да ти кажем да те волим, јер си знао да нисам она која ће ти то олако рећи, знао си и да нисам она која се поквари па те остави, знао си да нисам таква, али не знам колико си знао да ја нисам желела да дозволим крај , да сам се борила и онда кад нисам имала више за шта. Много пута стављала сам запету тамо где је можда требала да буде тачка, питаш се зашто? Вероватно зато што сам те искрено волела и што живот није играо увек по правилима, није испадало све како сам замишљала. Срце ме је водило на чудне странпутице, отежавало одлуке и мучило својим изборима.... А то вече 14.10. да ли се и ти њега сећаш као и ја? Чудиш се како се после толико времена сећам свега, па и тог болног тренутка? Вероватно зато сто те се и данас сетим, па се замислим, мисли одлутају па се почнем сећати свега како је почело, како нам је било док је трајало, а онда дођем и до краја књиге. Ваљда си ми поново почео недостати. Ваљда сам чула неку нашу стару песму, ваљда су се те успомене вратиле уназад и обузеле ме. А толико времена сам те заборављала и памтила. Пуштала те и враћала ти се. Почињала из почетка, враћала се на старо. Учила да те заборавим и будила успомене. Толико пута прихватала да нам није било суђено,а опет, за један више пут пустила да ти се опет надам... Кажу да неочекиване ствари мењају живот, ти си променио мој. Исписао неколико страница у мојој животној књизи, обележио распуст, лето, годину. Сви смо ми имали једну ноћ када се сломиш и плачеш, јер знаш, да без обзира не све, ништа неће бити исто. Могу ти рећи, да, недостајеш, истина је то што ти причају, љубим њега,а сањам тебе, недостајеш за све што долази,недостајеш за све што прошло је, НЕДОСТАЈЕШ !!
Сви ти догађаји и заједничке лудости, остаће заувек у мом сећању и сваки пут кад их се сетим, на лицу имаћу осмех, али онај осмех који се не може купити новцем. Схватила сам још и да је "заувек" ипак само реч...Можда те волим, још увек, али не и заувек.