''Дневник једног тинејџера"
Autor scofield | 1 Mar, 2013Ево опет пишем,овог пута неку другу причу. Нову бајку у којој су главни ликови једна смеђа принцеза и њен демон. Бајка починје 25.2.2011. године у влажном снегу. Наш сусрет није био случајан, знам, неко је то дуго планирао. И наш почетак, крај и све ово иѕзмеђу.
Када су ме другарице тог 25.фебруара позвале да изађем са њима нисам веровала да ће и он бити тамо. Али био је, глупирао се са друштвом, када сам га угледала очи су ми засијале неким чудним сјајем. Ни сама нисам знала шта желим,али он јесте. Свесно ми је показивао да је једино што жели-моја маленкост. Кад смо се срели,сви зајдно, продуили смо до школског дворшта. Грудвали смо се, гурали, ваљали, уживали у том снежном дану. Када је дошсло време за растајање чврсто ме је загрлио и није ме пуштао. Држао ме је на његовим грудима, тврдоглаво одбијајући да ме пусти. На начин, који је само њему знан,убедио ме је да испуним његов услов да би ме пустио. Пољубили смо се. И од тад он је моје вече, јутро, мој дан, није било тренутка да не мислим о њему. Свака тема, песма, сваки пољубац у филму, све сам повезивала са тим мојим демоном. То вече снег је још више покривао улице и паркове, а ја сам са осмехом уронила у сан. Ујутру кад сам устала, деловало је као да се ништа није десило, стала сам на прозор и погледала наше место, није било никога, само ме је заслепела белина ново-нападалог снега, али ме је на час вратила на онај најлепши тренутак од јуче. И ето, прошао је месец, два, година, година и по и коначно тих 20 месеци, а ја се и даље сећам сваког детаља, заједничког тренутка, пољубца, погледа, поздрава, загрљаја, свега! Милион пута сам чула "Он те не заслужује, можеш боље." али када неког волиш онда није више ствар заслуге, бећ потребе, љубави, и особе коју желиш баш због тога каква је! Идаље се надам да овој нашој бајци није крај, да ће се рука помирења поново пружити. Када почнем да размишљам, заплачем и питам се да ли је тај шамар био неопходан? Ко зна зашто је то добро, али се ја и даље питам коју поруку треба извући из тога. Понекад постоје ситуације кад не треба постављати питања бећ само ћутиш и памтиш. Не желим да кријем, повредио ме је тај његов поступак, згазио ме је њиме, али устала сам, уз велики труд, сузе и бол. Небу сам даровала душу за њега , јер једино он уме да врати сјај увелој трави и глас немом човеку. Дан-ноћ размишљам, да ли да му опростим или не? Ценим његов труд, али у мени се боре љубав и понос.
Ако икада сазна колико сам мисли поклонила њему знаће и колико сам га волела. Ове ноћи се опраштам од њега и упућујем му још једном све своје мисли. Све оно лепо остаће у овај најлепши дневник успомена. Јер за љубав као и за бол, увек је потребно двоје!!
molim Vas,ako mozete da mi posaljete jedan od ova dva sastava,idem u 6.razred osnovne skole.Unapred zahvalna
Autor sladja am 07 Dec 2013, 14:20